english srpski
Edukacija Poslovna Znanja
Savremena poslovna edukacija

Jeftine vozne karte do Bara! Koliko stvarno košta usluga? Akter Magazin




Prijavite se novi otvoreni treninzi počinju na proleće 2010 godine.

Autor: Miodrag Kostić - Akter magazin - Ponedeljak, 19 april 2010

Sledeći tekst >>

Jeftinije vozom do Bara!

Pročitah skoro naslov u novinama gde železnice Srbije nude jeftinije karte do Bara. Kažu da je promotivna (jeftinija) ponuda uvedena sa ciljem da se poveća konkurentnost železničkog saobraćaja. Na ovu priču, ja se setih moje priče sa vozom do Bara. Kad sam se 2002 godine. vratio u Srbiju posle 17 godina života u SAD-u, zaželeo sam da se pridružim sestri na letovanju u Crnoj Gori i otac mi predloži da idem prugom Beograd-Bar. Kaže, to moraš da vidiš, pejzaži i pogledi iz voza su neverovatni. Ja kupim kartu i u 11 ujutru krenem vozom iz Beograda. Divan sunčan dan, baš kao za uživanje u putovanju i razgledanje. Po redu vožnje, oko jedan sat, stignemo u Valjevo. I voz tu stoji pola sata, pa još pola sata, kad mi putnici shvatismo da nešto nije u redu. Ajde rekosmo, to je štrajk od sat vremena koji je bio najavljivan, međutim prođe još pola sata, pa još sat, a da se ništa ne dešava. Temperatura +40 celzijusovih i u vozu koji stoji bez klimatizacije postade nepodnošljivo (da ne pominjem miomirise iz WC-a). Niko nam ništa ne govori, pa niko ne sme da izađe iz voza ni vodu da natoči, jer ne znamo kad će da krene. Železničari koji prolaze kažu ne znaju šta je i ne daju da izađemo jer voz može svakog trenutka da pođe. I tako u usijanim vagonima bez vode mi provedemo sledećih 8 sati. Tek u sumrak, bez ikakvog objašnjenja voz krenu. Na kraju kasnili smo ukupno 11 sati, i u Bar sam stigao ujutru sledećeg dana. Ni dan danas ne znam šta je bio razlog kašnjenja, a pejzaže i lepote prirode nisam video, vratio sam se avionom.

Šta mislite, da li će mene i moje sapatnike iz voza za Bar (vrelog leta 2002. godine) nešto jeftinija cena vozne karte ubediti da idemo vozom, a ne avionom ili autobusom? Samim tim, da li je pojeftinjenje prevoza do Bara dobar način da se poveća konkurentnost železničkog saobraćaja? Ustvari, glavno pitanje je da li je u ovom slučaju cena uopšte faktor u donošenju odluke o tome kako se prevesti? Koji je glavni prigovor kad nekome pomenete železnički prevoz? Da li se neko koga poznajete ikada žalio na cenu železničkog prevoza ili na nešto drugo? Na nepouzdanost i na nepoštovanje voznog reda, prljave vagone i WC-e, zimi često bez grejanja, a leti bez klime, neljubaznost osoblja, sporu dugotrajnu vožnja? Posle svih ovih primedbi, ko bi još pomišljao na cenu prevoza kao prigovor? Većinu ljudi sa kojima sam pričao, kad im se pomene železnica, ni besplatno ne bi putovali, a kamo li da ih privuče niža cena.

Nažalost ovakva poslovna filozofija potpunog odsustva osećaja za tržište i želje kupaca nije samo odlika Železnica Srbije. Takva su sva naša javna i para-državna preduzeća, sva ona u čijem vlasništvu ili upravljanju učestvuje država (čitaj političari) ili su monopolisti, pa ih baš briga za tržište i za kupce. A takvih je u Srbiji bar 80% cele privrede. Nećete verovati, ali od tih kako ih ja zovem soc-realističkih preduzeća, većina ih je u privatnom vlasništvu (akcionarskom), ali se zbog nedostatka prave konkurencije ponašaju kao da su u socijalizmu. U kombinaciji sa još prisutnom poslovnom filozofijom iz 90-tih, kad je potražnja višestruko prevazilazila ponudu, većina njih i ne razmišlja o tome da unapredi poslovni model, inovira proizvod, poboljša uslugu ili nađe prave kupce za svoje proizvode ili usluge. Čak i za većinu domaćih “ekonomskih eksperata“ sniženje cena je omiljeno mesto da se biznis (prodaja) unapredi. A da se ponudi bolja usluga, operu vagoni, otpuše WC-i, poštuje vozni red, to nikome ne pada na pamet.

Ovaj sindrom, rešavanja svih poslovnih problema snižavanjem cene, u našem društvu ogleda se i kroz psihologiju običnog potrošača koji je naviko da se žali na visoke cene (skupoću). Na zapadu kad nemate para da kupite nešto, ne kažete: “Jao što je skupo“, već se upitate zašto niste zaradili dovoljno novca da to sebi priuštite. Kod nas krivac za nemanje para nije lična nesposobnost, lenjost, ne znanje, pa i nemarnost i aljkavost na poslu, već država, i to: “Kako država dozvoljava da su cene tako visoke? “ Niko ne razmišlja o tome da smo u kapitalizmu gde važi: “Cena je suma novca koju je kupac spreman da plati, a koju vam konkurencija dozvoljava da naplatite“. Jedina uloga države u slučaju kontrole cena je da ne dozvoli monopole i stimuliše konkurenciju (da je ravnopravno tržište). Kod nas, to će se desiti tek onda kad se kompletna privreda privatizuje, na šta ćemo nažalost po-pričekati. Da li je političaru, koji je došao na mesto člana upravnog odbora javnog preduzeća, pred očima dobrobit građana Srbije, ili pre mogućnost da sebe i svoju partiju finansijski obezbedi? Šta mislite, kad će on pristati da tek tako samog sebe razvlasti i osiromaši? Ali, dok god je tako, vozićemo se (jeftino?) u ružnim, prljavim i zlim vozovima, a napredna Evropa biće daleko ispred nas.


Lista objavljenih autorskih tekstova predavača Poslovnih Znanja


Kontakt: info@veza.biz, ili pozovite: +381 63 60 80 26