english srpski
Edukacija Poslovna Znanja
Savremena poslovna edukacija

Kakvi su odnosi profesora prema studentima (kupcima)? Akter Magazin




Prijavite se novi otvoreni treninzi počinju na proleće 2010 godine.

Autor: Miodrag Kostić - Akter magazin - Ponedeljak, 24 maj 2010

Sledeći tekst >>

Dve leve cipele

Neposredno posle drugog svetskog rata moj otac je došao u Beograd da studira. Prolazeći gradom, ukoliko bi video red ispred neke radnje obavezno bi mu se priključio i čekao u redu da kupi neku u to vreme deficitarnu robu. Pričao mi je o svojoj radosti kada je jedanput konačno stigao na red i spoznao da se dele nove cipele (na tačkice). U neverovatnoj gužvi i frci uspeo je da izabere pravu veličinu (za samo jedan model cipela), da bi onda požurio kući da ih na miru proba. Nažalost, jedno od njegovih najvećih životnih razočaranja bio je trenutak kada je krenuo da proba svoje nove cipele i ustanovio da u kutiji ima dve leve cipele.

Krajem aprila učestvovao sam na konferenciji “Marketing Fokus 2010“ koju je organizovala međunarodna studentska organizacija AIESEC. Kao jednu od aktivnosti na ovoj konferenciji, imao sam zadovoljstvo da za četrdesetak studenata održim radionicu “Kreiranje i održavanje kvalitetnih odnosa sa kupcima“. Da bih im približio priču krenuo sam od njihovog primera: Kakvi su odnosi njihovih profesora (prodavaca) prema njima (kupcima)? Jednostavno, krenuli smo da upoređujemo odnos profesora prema studentima na zapadu, sa odnosom koji naši profesori (na državnim fakultetima) imaju prema njima. Srećom, među polaznicima radionice bio je i manji broj studenata privatnih domaćih fakulteta, kao i nekoliko gostiju-studenata iz inostranstva, pa smo mogli da sagledamo različite perspektive. Rezultat diskusije bio je da su se studenti naših državnih fakulteta skoro rasplakali kad su uvideli kako ih njihovi profesori (mal)-tretiraju, u odnosu na njihove srećnije kolege. Verovatno su se osećali kao moj otac kad je shvatio da su mu posle višečasovnog čekanja na red uvalili dve leve cipele.

Bilo kome ko je u zadnjih trideset godina prošao golgotu državnih fakulteta u Srbiji ja dalje ništa ne moram da kažem. Samo se setite se kako je sve to izgledalo. Sadašnji studeti kažu da je danas još gore! Sistem visokog obrazovanja sveo se na štancanje bezvrednih diploma (koje niko ne priznaje), a rezultat školovanja na beskorisno znanje koje se kao kofom uliva u glave studenata, a ne na to koliko su studenti razumeli gradivo i time sebe osposobili za život i produktivni rad. Nažalost, za našu okoštalu i okamenjenu visokoškolsku birokratiju studenti nisu ljudi već brojevi, stavke u fakturi koju podnose državi kako bi je (kao sponzoruša) izmuzli za izdržavanje. Više puta čuo sam šaljivi komentar da je glavna prednost naših studenata u odnosu na zapadne velika izdržljivost i upornost, jer ko je sposoban da izdrži sva ta maltretiranja profesora i bezdušnog sistema, za njega bilo kakve životne teškoće ne predstavljaju problem. Da ne ulazim u pojedine muke kroz koje naši studenti i dalje prolaze, hajde da vidimo šta je uzrok tom osiljenom ponašanju visokoškolskog sistema? Šta mislite zašto su se prodavačice cipela u mojoj uvodnoj priči ponašale prema kupcima kao prema stoci? Kako su mogle da ih ponižavaju i da im još na kraju svog tog maltretiranja prodaju dve leve cipele? Kako to da naši profesori na državnim fakultetima primaju (za naše uslove) velike plate, rade šta, kad i kako hoće, ne odgovaraju nikome za rezultate svoga rada (ili nerada), bezočno maltretiraju studente, i nikom ništa? Čak, u novom zakonu traže da su još nedodirljiviji, da im tek sad niko ništa ne može (ni narod, ni država)? Kako je to moguće? Kao što je Titova država u ono vreme 1945 (umesto novca da slobodno kupuju) kupcima davala tačkice, a prodavačicama cipele da dele kupcima, tako i država Srbija danas daje studentima umesto novca tačkice (indeks), a profesorima novac, da dele znanje (cipele) kako se njima prohte. I tako, isto kao što je moj otac 1945 dobio dve leve cipele i još se pošteno namaltretirao, tako i današnji studenti dobijaju “dve leve” od državno sponzorisanog visoko-školstva uz još veća ponižavanja i maltretiranja.

Sećate se onog vica. Autobus staje u autobusku stanicu u Kragujevcu, i kondukter objavljuje; “Poštovani putnici, imate 15 minuta pauzu, levo je restoran gde možete popiti kafu, desno su toaleti, a preko ulice možete kupiti diplomu Pravnog Fakulteta“.

Tako, kad nekome date monopol, da ne mora nikome da odgovara za kvalitet proizvoda i usluge, desi se ovo što se našem visokoškolskom sistemu desilo, da imaju loš proizvod, i da još uz to mogu sebi da dozvole da maltretiraju svoje kupce. Šta mislite, ako im se dozvoli da su još više nedodirljivi i neosetljivi na tržište, da li će se to odraziti većim ili manjim kvalitetom njihovih usluga? Da li će njihovi kupci biti zadovoljniji? Dok god država daje pare fakultetima da studentima pružaju usluge za čiji kvalitet ne moraju nikome da odgovaraju, a ne studentima na ruke da oni sami odaberu gde će studirati, imaćemo ovu jadnu situaciju. Šta ćete kad nam je ekonomija (bar deklarativno) u kapitalizmu, a visokoškolsko obrazovanje u socijalizmu (čak Staljinizmu). Kad, kao na zapadu, svi fakulteti budu na slobodnom tržištu visokog obrazovanja, kad studenti budu mogli da biraju profesore (a ne profesori studente), i kad rezultati rada i prava konkurentna prednost budu merilo uspeha, znaću da smo na dobrom putu.


Lista objavljenih autorskih tekstova predavača Poslovnih Znanja


Kontakt: info@veza.biz, ili pozovite: +381 63 60 80 26