english srpski
Edukacija Poslovna Znanja
Savremena poslovna edukacija

Koliko košta korupcija u javnim preduzećima i administraciji - Akter Mag.




Prijavite se novi otvoreni treninzi počinju na proleće 2010 godine.

Autor: Miodrag Kostić - Akter magazin - Ponedeljak, 28 jun 2010

Sledeći tekst >>

Tek kad se sve privatizuje!

Pre osam godina vratio sam se posle 17 godina života u Americi i doživeo najveći šok svog života. Beograd 2002 nije ni malo ličio na Beograd 1985 koga sam se ja sećao. Moja idealizovana slika Beograda sukobila se sa slikom grada izmučenog ratovima, krizama, sankcijama, privatizacijom, tranzicijom i šta sve još? Kad sam se malo privikao na nered i prljavštinu, počeo sam da uviđam neke stvari koje nije bilo lako, odmah uočiti, ali su bile itekako značajne za novi život u za mene potpuno novoj sredini. Naime, u svakom kontaktu sa državnom administracijom, sa javnim preduzećima, sa društvenim (ničijim) firmama, razlika između nas i razvijenog zapada postajala je veoma jasna i upečatljiva. Na sve strane, aljkavost, nerad, lopovluk, mito, korupcija, kao da sam došao u neku nerazvijenu Afričku zemlju. U očajanju pitah tada mog dobrog drugara, urednika jednog ekonomskog časopisa, kada će nam u Srbiji biti bolje, i on mi kao iz rukava odgovori: “Tek kad se sve privatizuje!“

Čuh se danas sa prijateljem iz Kanade, vlasnikom putničke agencije, kome se požalih što su karte za Toronto strašno skupe, skoro duplo skuplje nego iz drugih glavnih gradova Evrope, a on mi odgovori jednom reči: “JAT“. Kaže razlog što vam je tako skupo je jer neko mora da plati sav taj nerad, lopovluk, mito i korupciju, kao i astronomske plate političkih aparatčika koji su tamo udomljeni. Kaže, mogao bi JAT da dobije dozvolu za direktan let do Kanade, ali neće, i još kaže, verovatno zato što je neko od rukovodioca u JAT-u podmićen da ne traži direktan let jer od toga imaju velike koristi ostale velike avio kompanije. Uzgred, tolika je potražnja za letom Beograd-Toronto da se karte razgrabe 4 meseci unapred, i to se ne radi o rezervacijama, već se karte moraju kupiti i platiti mesecima unapred.

Najčešći komentar naših ljudi iz dijaspore po dolasku u Srbiju je kako je sve u Srbiji preskupo. Od hrane po samoposlugama, preko odevnih predmeta, aparata za domaćinstvo, pa do automobila, sve je u Srbiji skuplje za 20% do 30%. Da ne pričamo o kvalitetu proizvoda i usluga koji je u većini slučajeva problematičan. Kada ste se zadnji put provozali vozom? Šta mislite zašto su vozovi tako prljavi, spori, neredovni, osoblje neljubazno, pruge u raspadanju, stanice zapuštene? Šta sa drugim javnim preduzećima u Srbiji? Da li ste čili za jedno koje posluje po iole normalnim poslovnim normama. Setite se NIS-a. Svugde u svetu, distribucija nafte vam je kao dozvola za štampanje novca. Samo budale u tom biznisu ne mogu da naprave profit, a dok je bilo javno vlasništvo, NIS je napravio velike gubitke. Šta mislite kako?

Pitamo se svi, zašto je kod nas sve tako skupo? Pa, sve ima svoju cenu. Kad tajkunima date subvencionirane kredite za razvoj malih i srednjih preduzeća, a oni za te poklonjene pare kupe luksuzne jahte, to neko mora da plati. Kad građevinsku dozvolu možete dobiti samo ako dobro podmažete odgovorne opštinske službenike, ili kad je ne možete uopšte dobiti, kao sada dok svi čekaju da Mišković proda Belvil, pa da građevina ponovo krene iz stanja mirovanja. Ili kad snizite cenu struje ispod proizvodne cene (2 puta jeftinija nego u Hrvatskoj, 3 puta od Mađarske) pa dozvolite nekome da je po tako jeftinoj ceni izveze, onda tu razliku u ceni neko mora da pokrije. I da ne nabrajam dalje, lista je predugačka. Pa čak i sama država priznaje da se tu radi o stotinama miliona (ako ne i milijardama) Eura godišnje koje se preliju na mito i korupciju po svim nivoima birokratije. Šta mislite ko na kraju plati za sve to mito i korupciju? Pa svi mi zajedno, time što plaćamo skuplje poreze, veći PDV, a zato nam je i sve ostalo skuplje nego na zapadu (i hrana i odelo i ostalo).

Sećam se priče kad je čuveni guru menadžmenta Isak Adižes otišao kod premijera Makedonije i reko mu: Tvoj problem nije to što tvoj ministar uzme mito od milion evra, problem je što on napravi sto miliona evra štete da bi zaradio taj jedan milion mita. Isak Adižes je imao i interesantan predlog. Pošto je tenderski sistem izuzetno pogodan za mito i korupciju jer je ne transparentan, predložio je da se svi javni tenderi rade otvoreno, gde ponuđače treba okupiti zajedno i dozvoliti da u javnoj raspravi pokažu prednosti svoje ponude, ali i javno ukažu na nedostatke konkurentskih ponuda. Tek tada može se doneti odluka o tome koja je odluka najpovoljnija, a javnom raspravom sprečava se mogućnost ličnog uticaja koji se može potkupiti. Ali od toga smo daleko, jer zašto bi državni činovnici sami sebi pucali u stopalo i ugrozili lepe izvore prihoda. Najgore od svega, nije mito i korupcija na ministarskom nivou, u šta svi gledaju, što je u stvari zanemarljivo mali deo ukupne štete od korupcije. Problem je korupcija na nivou nižih činovnika, onih koji su direktno u kontaktu sa dobavljačima. Onih koji direktno odlučuju kome će se tender dodeliti, ili izdati dozvola za gradnju ili rentirati državni plac. A o javnim preduzećima da ne pričam. Još od socijalizma naovamo, svima je jasno da kad je nešto zajedničko (ničije), onda to vrlo brzo pređe u lično (nečije). Sećam se priče komšije stolara koji je davno radio u jednom državnom preduzeću, koji kaže: “Na kraju radnog vremena ako ništa ozbiljno nisam mogao da iznesem, a ja napunim džep ekserima da znam da sam bar nešto uspeo da pronesem kroz kapiju.“ E tako vam je i dan danas u većini javnih preduzeća u Srbiji. Samo je pitanje ko iznese šaku eksera, a ko milion Evra, već ko ima kakvu priliku. I ko što moj drugar reče još pre osam godina, dok se u Srbiji baš sve ne privatizuje, nema nama boljeg života i napretka.


Lista objavljenih autorskih tekstova predavača Poslovnih Znanja


Kontakt: info@veza.biz, ili pozovite: +381 63 60 80 26