english srpski
Edukacija Poslovna Znanja
Savremena poslovna edukacija

Nesme biti tolerancije za sve one koji krše zakon! - AKTER magazin




Prijavite se novi otvoreni treninzi počinju na proleće 2011 godine.

Autor: Miodrag Kostić - Akter magazin - Ponedeljak, 25 oktobar 2010

Sledeći tekst >>

$10.000 dolara plus oduzimanje automobila

Koju poruku šalje presuda napadačima novinara Teofila Pančića od 3 meseca zatvora, kad je za tu vrstu prestupa predviđen minimum od 6 meseci?

Pre neki dan dođoše mi u posetu neki prijatelji Nemci. Vozili su ceo dan od Minhena do Beograda i putem imali veoma interesantno zapažanje. Kažu saobraćaj na auto-putevima u Nemačkoj, Austriji, Sloveniji, pa i Hrvatskoj teče ravnomernom brzinom. Razlika u brzini između najsporijeg i najbržeg vozila nije veća od 20 km/h. Ali kad su ušli u Srbiju, doživeli su šok. Vozi se brzinama od 40-220 km/h i ne zna se ko koga, kad, kako i gde pretiče. Imate krševe koji idu 40-60 km/čas, pa onda one koji idu normalnom brzinom od 110-130 km/h i na kraju dobar broj vozila koji ide od 130-220 km/h i pretiče sa svih strana. Ukratko, potpuni haos i bezakonje. Kao u džungli, vlada isključivo pravo jačega, bržega i bezobzirnijega.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka preselio sam se iz Beograda u Njujork. U to vreme, Beograd je smatran malim Parizom Balkana, a po sređenosti, čistoći, a posebno sigurnosti na ulicama, bio je jedno od najlepših mesta za život u Evropi, pa i Svetu. Za razliku od Beograda, Njujork je u to vreme bio grad nasilja, kriminala, ružnih prljavih ulica, namrštenih ljudi i uplašenih građana. Za Njujork bilo je to vreme nezapamćene epidemije kriminala, drogiranja, rasnih nereda, vladavine mafije, korupcije u politici i državnoj upravi. Danas, potpuno druga slika. Njujork je ponovo grad mermera, stakla, zlata, dijamanata, blještavog svetla, neviđene reklame, gde je sve besprekorno čisto i uredno, grad nasmejanih i ozarenih ljudi, bezbedno i sigurno okruženje. A gde je danas naš Beograd?

Gledam pre neki dan varvarstvo i divljaštvo na ulicama Beograda i shvatim da lica onih huligana koji lome Knez Mihajlovu isto izgledaju i isto zrače kao lica huligana iz rasnih nereda u Njujorku 80-ih. Ista ona suluda mržnja, netrpeljivost, primitivizam, netolerancija. Pitam se, kako je i zašto, za samo 20 godina, Beograd postao kao Njujork iz 80-tih, a Njujork ponovo vratio svoj sjaj i veličinu? Da li se možemo ugledati na Njujork, preispitati neka njihova iskustva da i mi napravimo preokret kao oni? Prvo, i njima je bilo jasno da se protiv kriminala i huliganstva najefektnije bori prevencijom. Školski sistem, ali pre svega porodica je mesto gde se mladi ljudi odgajaju da budu korisni članovi društvene zajednice. Huligani koji su pre neki dan uništavali Beograd većinom su od 15 do 20 godina starosti, što znači da su odrastali u Srbiji devedesetih. Onda vam je jasno u kakvom su društvu živeli i kako je ono na njih uticalo? Ali, hajde da budemo pozitivni, devedesete nažalost ne možemo promeniti, ali šta možemo učiniti sada? Šta su to Njujorčani uradili osamdesetih da svoj grad izvuku iz krize?

Prvo što je tadašnjem gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju palo u oči je da jako veliki broj ljudi (čak 30%) ne plaća podzemnu železnicu već preskače rampe za plaćanje. Doveo je policiju i posle puno napora potpuno iskorenio švercovanje u javnom prevozu. Na kraju godine svi su bili iznenađeni kad je stopa i ostalih tipova kriminala doživela osetan pad. Jednostavno, poruka prestupnicima bila je da se nepoštovanje zakona ne isplati. To znači da je revnost i strogost u primeni i sprovođenju zakona prenesena i na ostale životne situacije, u saobraćaju, u školama, u odnosu među ljudima. Njegova poruka bila je jasna i nedvosmislena: ”Nema tolerancije za one koji krše zakon”. Nažalost, kod nas se problemu huliganstva i siledžistva pristupa kao u vreme socijalizma, moralisanjem i izvikivanjem parola. Svi su puni velikih ideja i genijalnih strategija, ali niko da sedne i preduzme konkretne korake. Šta se ovog trenutka može uraditi da huligani shvate da se siledžijstvo ne isplati, kako na ulici, tako i na autoputu, u školi, u porodici? U kapitalizmu ovo je mahom uređeno uspostavljanjem drakonskih kazni koje onda imaju jak preventivni efekat. U Kanadi su imali problem sa prebrzom (siledžijskom) vožnjom na autoputevima. Uveli su kaznu od $10.000 dolara plus oduzimanje automobila za brzine veće od 50 km/h od dozvoljene. Rezultat, svi pa i huligani i siledžije sada paze da ne preteraju.

Na zapadu kad nešto razbiješ, onda to i platiš. Ako nemaš da platiš onda ideš u zatvor da to odradiš. Ako si maloletan onda plaćaju tvoji roditelji.

Uprošćeno rečeno, ljudska psiha reaguje na stimulaciju ili kaznu. U svakom trenutku mi merimo da li će nam neka aktivnost doneti korist ili štetu, zadovoljstvo ili bol? Ukoliko procenimo da je dobitak veći of gubitka mi onda nešto radimo, ako ne, onda odustajemo od toga. Tako funkcioniše i um kriminalca ili huligana. Ako proceni da za to što čini neće biti kažnjen, a dobija na prestižu u grupi kojoj pripada, onda će se lako odlučiti da uzme ciglu u ruke i juriša na Beograd. Kad god je odgovor države na kriminalne radnje slab, nesiguran i nedorečen, kriminal jača i cveta, a država slabi. Kakvu je poruku Srpskim huliganima svojevremeno poslao Koštunica kad je dozvolio da se, iz “patriotskih razloga“, spale zapadne Ambasade i razvale strane radnje i džamije? Šta mislite, koliko je razbijača Terazija i Knez Mihajlove od pre neki dan, učestvovalo i u paljenju i razbijanju Ambasada od pre neku godinu? Da su tada završili sa odgovarajućim zatvorskim kaznama, umesto sa epitetom heroja-patriota, da li bi i danas jurišali da razbijaju? Od toga kakve kazne danas dobiju (blage ili stroge), zavisiće njihovo ponašanje u budućnosti, da li će poštovati ili razbijati Beograd?


Lista objavljenih autorskih tekstova predavača Poslovnih Znanja


Kontakt: info@veza.biz, ili pozovite: +381 63 60 80 26