english srpski
Edukacija Poslovna Znanja
Savremena poslovna edukacija

Vlada Srbije, umesto da pomogne privredi, oterala je u propast! AKTER




Prijavite se novi otvoreni treninzi počinju na proleće 2011 godine.

Autor: Miodrag Kostić - Akter magazin - Ponedeljak, 31 januar 2011

Sledeći tekst >>

Operacija uspela, pacijent umro!

EKG srpske privrede je odavno ravna linija bez pulsa i sada se pacijentu u komi jedino može pomoći radikalnim hirurškim zahvatom

Pre sedamnaest godina otvorio sam ekskluzivnu prodavnicu majica u gradu Honolulu na Havajima. Radnja je bila u luksuznom turističkom šoping centru i 90% mojih kupaca bili su japanski turisti. Od svih kupaca japanski turisti su poznati kao najbolji van pansionski potrošači. U ono vreme mladi bračni par iz Japana trošio je na svom medenom mesecu desetak hiljada dolara van pansionske potrošnje. S obzirom da sam bio lociran preko puta Japanskog Turističkog Biroa prva godina poslovanja išla mi je odlično. Onda je 1995 japanski jen pao 25% i za japanske turiste moja roba postala je 25% skuplja. Takođe, celokupan bruto dohodak Havaja pao je za oko 20%, pa je i moj promet opao za nekih 25%. Reći ćete, nije strašno, 25% manje prometa i nije tako opasno. Ali kao rezultat ovog pada japanske valute polovina biznisa na Havajima podletelo je ispod granice profitabilnosti, pa i ja. Ja sam nekako i preživeo uz patnje i gubitke, ali bar 30% svih havajskih kompanija te godine je bankrotiralo.

Verovatno se pitate, kako i zašto poredim Srbiju i Havaje? Zamislite da je u vreme havajske krize koju sam opisao, njihova vlada umesto da pusti tih 30% neprofitabilnih kompanija da bankrotira, uzela da pomaže gubitnike? Šta bi se desilo? Umesto da preostalih 70% kompanija koje su na granici profitabilnosti povećaju svoj promet na račun zatvorenih firmi, desilo bi se da zbog manje potražnje na tržištu, kao i nelojalne konkurencije, i te profitabilne kompanije padnu ispod nivoa profitabilnosti. Umesto 30% neprofitabilnih kompanija, čak 90% kompanija postali bi gubitnici i vrlo brzo zatvorili vrata. E to se upravo desilo sa srpskom privredom. Umesto da pomogne uspešne kompanije, vlada Srbije je parama iz budžeta i bespovratnim kreditima pomagala gubitkaše i tako umesto da pomogne privredi, doterala je do potpune propasti. Umesto da 20-30% neprofitabilnih kompanija (neizlečivih bolesnika) umre, a ostali da prežive, danas je 90% preduzeća u Srbiji duboko u komi i pitanje je da li će preživeti?

Zašto je populistički intervencionizam države u vreme ekonomske krize jako opasan? Živeo sam u SAD-u od 1986 do 2002 godine i imao prilike da preživim dve ekonomske krize. Jedna je bila 1987 (sećam se crnog četvrtka na Wall Street-u) kao i kriza s kraja devedesetih. U kapitalizmu se krize dešavaju periodično i imaju pozitivan i regenerišući efekat na ekonomiju. Kao posle šumske oluje koja poobara debla starog i osušenog drveća, pa mlado šumsko drveće može nesmetano da se razvija, tako i ekonomska kriza poobara sve ono što je nesposobno i neprofitabilno, pa omogući brži rast jačim i otpornijim (konkurentnijim). Šta se dešava kad vlada Srbije iz namere, nehata ili gluposti pomaže preduzećima na samrti da produže svoj smrtni ropac? Ta preduzeća onda nastave da konkurišu zdravima, pa i ti zdravi (zbog nelojalne konkurencije) brzo obole i nastradaju. Kako to država pomaže gubitnike? Pa beskamatnim kreditima (koje retko ko vraća), direktnim subvencijama, specijalnim poreskim olakšicama, manjim akcizama, pa čak i oprostom dugovanja (pa i veštačkim održavanjem kursa dinara). A ako ste državno ili javno preduzeće i ako ste dovoljno dali u partijsku kasu, za vas kriza ne postoji, kao ni tržište, jer vam profitabilnost ne zavisi od kvaliteta poslovanja, već samo od naklonosti političara.

Koliko smo stvarno u buli? Kad sedite u toplom tapaciranom kabinetu ili posmatrate fabričke dimnjake kroz blindirano staklo luksuzne limuzine, gledajući samo makro ekonomske pokazatelje, možete pomisliti da i nije tako strašno. Za one koji imaju dodira sa privredom, a u svom poslu treninga i konsaltinga u oblasti prodaje imam prilike da stalno komuniciram sa vlasnicima, direktorima, kao i zaposlenima malih i srednjih preduzeća u Srbiji, ne pamtim kada sam zadnji put čuo da mi je neko rekao da je bar na nuli, a ne duboko u minusu. Što je najgore od svega, zadnjih meseci sve je uhvatila neka paraliza i apatija. Svi su stali, ne mrdaju i svi očekuju da se nešto desi, pa da nastave dalje. Od silnog nepoverenja, malodušnosti, ali i realnog ogorčenja, jer niko nikome ne plaća (posebno država), svi su zaustavili svoja poslovanja. Zašto da bilo šta proizvode kad ne veruju da će prodati, a čak i ako prodaju, ne veruju da će naplatiti, a ako i naplate ne znaju šta će im od novih dažbina država još raspisati, pa im je bolje da stanu i čekaju. Većina je prestala da plaća bilo kakve takse, doprinose i poreze, a o računima za struju, vodu i gas da ne pričamo. Potpuni šok i paraliza, tako da se komiranoj privredi jedino može pomoći injekcijom adrenalina direktno u srce. Prodaja Telekoma je ta injekcija adrenalina koja im je jedina preostala i zato ga prodaju po svaku cenu, samo što bez suštinskih promena (baš svega) i lečenja uzroka (mito, korupcija, privredni kriminal, rasipništvo) ova injekcija samo prolongira smrtni ropac privrede do sledećih izbora.

A kakvu nam terapiju propisuje naš kućni lekar? Prema rečima premijera Cvetkovića: “Dosadašnji model razvoja Srbije, koji se bazirao na velikoj domaćoj potražnji, uvozu i potrebi za stranim sredstvima, iscrpljen je i suština promena jeste da se razvoj privrede oslanja na proizvodnju razmenjivih dobara, povećanje izvoza i investicija“. Moje prvo pitanje je šta se do sada čekalo sa promenom terapije? Zašto je bilo potrebno da pacijent uđe u komu da bi lekari srpske privrede uopšte i počeli da razmišljaju o novoj terapiji? Drugo pitanje je, ako je konačno shvatio da mu pacijent umire, da nije malo kasno za političke parole, jer puko uzvikivanje reči “proizvodnja, izvoz, investicije“ i jesu samo parole. Kad nam bude rekao kako misli da to i ostvari, tek onda možemo da mu poverujemo? Ovako, ove reči izgledaju kao kad bi doktor pacijentu na samrti u šok sobi uzvikivao reči “jedi zdravu hranu, pij dobru vodu, udiši čist vazduh“. Nažalost pacijent je već doveden do kliničke smrti, pa mu je uzvikivanje parola o zdravom životu malo od koristi.


Lista objavljenih autorskih tekstova predavača Poslovnih Znanja


Kontakt: info@veza.biz, ili pozovite: +381 63 60 80 26